• 04 Jan, 2021

Сретан и богат је град који има људе попут хафиза Исмета еф. Спахића, дугогодишњег замјеника бившег реису-л-улеме, главног имама и хатиба Гази Хусрев-бегове џамије и професора Гази Хусрев-бегове медресе.

Од доласка у Сарајево, овај град је осјетио својим, а како и не би када га је Сарајево пригрлило, примило у своје срце и душу, тамо гдје су уписана имена ријетких.

Алим који се никада није ни трена одвојио од своје махале, џемата и народа, задржавајући непосредан, близак и животни начин комуникације којом плијени све око себе промовишући дијалог, сарадњу и опште добро, ове је године добио и почасну Плакету Града Сарајева.

- Сарајево ме никада није разочарало, разочара неки човјек, али он није Сарајево. Увијек ме је радовао овај град и душу ми отварао. У њему сам стекао велике пријатеље, многи више нису живи, неки јесу, али успомене и сјећања на све њих су дубоко у мени. Сјећам се мојих пријатеља рахметли шејха Хаџибајрића, рахметли Скаке, мог хаџихафиза Смаила еф. Фазлића, прича еф. Спахић у интервјуу за Ослобођење.

Жеља дјечака из једног зеничког села је остварена, угледао је свјетла Гази Хусрев-бегове џамије, у њеном харему занијетио и клањао намаз, али и постао један од најцјењенијих имама Сарајева. Хафиз Исмет ефендија Спахић, дугогодишњи замјеник бившег реисул-улеме Мустафе ефендије Церића, главни имам и хатиб Гази Хусрев-бегове џамије и професор Гази Хусрев-бегове медресе, слику Газијине џамије видио је прије него што је научио слова, на насловној страни Илмихала. Од тада је за тим мјестом његова душа жудјела.

ХУТБЕ ЗА ПРЕПРИЧАВАЊЕ

- Бити хизмећар или мести Газијину џамију је велика ствар, а мене је Аллах џ.ш. почастио да будем у њој имам. И данас када је угледам на телевизији, срце ми заигра, каже ефендија Спахић, који своје пензионерске дане проводи у Сарајеву, граду који га је учинио оним што јесте, граду који му је пружио много и граду којем се, како каже, никада одужити неће моћи. Хафиз Исмет ефендија Спахић је добитник почасне Плакете Града Сарајева за 2020. Каже да му ово признање материјално не значи ништа, али морално значи јако пуно.

- Ово је признање за мој живот и рад у Сарајеву. Врло је битно да људи примијете мој допринос. Можда има и заслужнијих људи од мене, али народ није имао прилику да их примијети.

Градоначелник Сарајева Абдулах Скака је то примијетио, а ја сам био велики пријатељ са  његовим дједом. Он ме предложио за ту награду, а Градско вијеће усвојило и много им хвала. Сарајево ме никада није разочарало, разочара неки човјек, али он није Сарајево. Увијек ме је радовао овај град и душу ми отварао. У њему сам стекао велике пријатеље, многи вишу нису живи, неки јесу, али успомене и сјећања на све њих су дубоко у мени. Увијек се сјећам дана када бисмо послије подне-намаза излазили из џамије и мојих пријатеља рахметли шејха Хаџибајрића, рахметли Абдулаха Скаке, мог хаџи хафиза Смаила еф. Фазлића и бројних других. Остварио сам посебну везу за Сарајевом и Сарајлијама, истиче ефендија Спахић чије хутбе се и данас препричавају.

Без даха су се слушале ријечи имама у Газијиној џамији, увијек су биле другачије, актуелне и храбре. Више од пет деценија богатог радног вијека посветио је борби за највиша морална начела, за добробит грађана, главног града и државе. Препознат је као имам близак грађанима, одличан говорник (ваиз) и непобитна морална вертикала. Значајно је допринио очувању, заштити и унапређењу улоге неколико кључних институција попут Медресе, Гази Хусрев-бегове џамије, као централне градске џамије и цјелокупне Исламске заједнице БиХ у посебно тешким околностима. Никада се није ни трена одвојио од своје махале, џемата и народа задржавајући непосредан, близак и животни начин комуникације којом плијени све око себе промовирајући дијалог, сарадњу и опће добро. Иако је рођен 1940. у Пуховцу код Зенице, готово цијели радни вијек посветио је Сарајеву. Гази Хусрев-бегову медресу је завршио 1959. Имамску дужност почео је у Високом 1962., био је од 1965. до 1978. године главни имам на подручју Одбора Исламске заједнице Високо. Постао је предавач предмета кирает у Гази Хусрев-беговој медреси од 1978. Хифз је положио 1980.

Првим имамом и хатибом Гази Хусрев-бегове џамије именован је 1985. године.

- Када сам одлучио да будем имам, одлучио сам да будем прави имам. Увијек сам се за сваку хутбу спремао. Срамота је и грехота изаћи пред 100, 200 или 300 људи, а не спремити се и не казати људима неку значајну поруку. Захваљујући томе, људи су ме запазили. Мој мухафиз Смаил ефендија Фазлић је сваке седмице долазио из Сарајева у Високо и натјерао ме да почнем учити Кур’ан напамет. Три године сам учио хифз и положио. А када сам дошао у Медресу у Сарајеву, дао сам све од себе да дјеци не будем само наставник него и одгајатељ. Сви су ме вољели, одлучио сам продати кућу у Високом и стално се настанити на Ковачима, присјећа се ефендија Спахић. Одлуку је донио 1978. и никада се није покајао. Имао је понуда да оде на све стране свијета, тражили су га и из Аустралије, 1990. је добио понуду да буде главни имам у Аустралији, али душа је жељела Сарајево. Жељела је бити у близини Газијине џамије, а и ефендију Спахића је жељело Сарајево.

- Пријатељи су ми некада говорили да су послије мојих хутби очекивали да ће ме испред џамије чекати полиција. Али мене није никада било страх, јер ни о чему не одлучују људи, него Аллах џ.ш. Вјера није капут који се може скинути или обући, вјера се роди у срцу и ту остаје док срце куца. Живот ми могу узети, али вјеру не, говори Исмет ефендија Спахић. Међутим , Исмет ефендија Спахић не само да говори, он вјерује и живи сваку изговорену ријеч. Доказао је то сваким својим дјелом, а Сарајлије се посебно сјећају 1992. када су у масакру у Улици Халачи, у реду за воду погинуле три кћерке и седмогодишња унука хафиза Спахића. Над мезарима најмилијих хафиз је тада рекао: “Говорио си, хафизе, не жалимо крв за одбрану нападнуте нам домовине. Аллах те ставио на искушење! Елхамдулиллах”.

- Нема дана да се не сјетим своје миле дјеце и супруге која је само два мјесеца прије тог искушења преселила. Срце јој је пукло од страха након пада гранате. Ја сам свјестан да на овај свијет не долазимо по својој вољи, нити сa њега одлазимо по својој вољи. Божија воља је када ћемо доћи и Божија воља је када ћемо отићи. Када сам се ја спремао за џеназу мојој драгој дјеци, помислио сам друге си тјешио, утјеши себе, схвати да је то Божија воља и тако је и било, каже хафиз који лицемјерство сматра најгором људском особином, а то управо значи једно говорити, а друго властитим животом показивати. А тврди да лицемјерства данас има свугдје, па и у вјери.

БУКАГИЈЕ НА НОГАМА

- Доста људи показује лицемјерство, али једини прави фактор живота је вјера. Она даје снагу човјеку и онај ко нема вјере, нема ни снаге. Не може ниједну ствар доживјети, чак и ако је радост, превише се обрадује па га лупи по глави. Зато је вјера врло значајна у животу сваког човјека, она га чини човјеком. Колико је човјек јак у вјери, толико је јак у животу, толико може поднијети искушења. А Бог драги каже: “Ми ћемо вас у искушење доводити, мало страхом и гладовањем, те губљењем иметка, живота и љетине. А ти обрадуј стрпљиве.” Ми, нажалост, корак напријед не можемо направити јер имамо букагије на ногама. Свезани смо том превеликом љубављу за дуњалуком. Не можемо искорачити све док не схватимо дуњалук као средство да дођемо до циља, а не као циљ. Циљ живота је управо да постанемо људи, да цијенимо Божије благодати, један од оних бедема који у једном тешком времену сачувају највише вриједности правде, вјере и добра без којих живот нема прави смисао, поручио је ефендија Спахић.

Podijeli: