• 25 Aug, 2020

Иако у разговору за Став тврди како нема појма да је од средине маја до средине септембра 1992. године у Сарајеву убијено више од стотину дјеце, према подацима Студије о стопи смртности током опсаде Сарајева, коју је у августу 2003. године сачинило Демографско одјељење Тужилаштва Хашког трибунала, чак трећина свих цивила страдалих током опсаде убијена је у периоду у којем је гранатирањем и убијањем Сарајлија командовао генерал Томислав Шипчић

Пише: Махир Соколија (Став, август 2017.)

Прошло је двадесет пет година, а још нико није одговарао за паљевину Националне и универзитетске библиотеке у Сарајеву, која је 25. и 26. августа 1992. године спаљена под канонадама граната испаљених са положаја Сарајевско-романијског корпуса (СРК) Војске Републике Српске. Иако се зна да је командант снага које су спалиле Вијећницу, али и Оријентални институт у Сарајеву, Олимпијску дворану Зетра и Дом младих Културно-спортског центра Скендерија, био генерал Томислав Шипчић, овај бивши официр Југославенске народне армије никада није процесуиран. Против Шипчића није подигнута никаква оптужница иако су оба његова насљедника на положају команданта СРК Војске Републике Српске већ одавно иза решетака.

Томислав Шипчић два је пута кратко живио у Сарајеву. Први пут када је 1960. године из Билеће стигао у овај град и заиграо у Фудбалском клубу Жељезничар, а други када је као командант Сарајевско-романијског корпуса неколико мјесеци био господар смрти над главним градом Босне и Херцеговине којег је у опсади држао Шипчићев корпус. Из периода опсаде сачуван је и краћи интервју објављен сa овим генералом 1. августа 1992. године у  Српским градским новинама  издаваним на Грбавици, у листу “Прес центра Српске општине Ново Сарајево”. Из интервјуа насловљеног са  И рат је утакмица сазнајемо да је период играња у Жељезничару оставио толики дојам на генерала да и тада, тридесетак година послије, “у свом џепу, поред срца носи двије фотографије. Једну на којој је трећи слијева уз Дуспару, Радовића, Штаку, Капиџића, Јовичевића, Гашића, Осима, Јусуфбеговића, Врепца и Куловића и другу на којој је његова  кћерка Бојана у вјежбању на разбоју у шестој години живота”.

Након краћег играња у Жељи, Шипчић сели у Љубљану, гдје завршава војну академију. Послије је играо фудбал и за љубљанску Олимпију те нижелигаша Љубљану, паралелно обављајући командне официрске дужности.

КРОЗ БИЛЕЋКИ КРАС ДО ЧЕТНИЧКОГ КОМАНДАНТА

Ратови у бившој Југославији затекли су га на мјесту команданта бригаде ЈНА у Љубљани. Ондје су у љето 1991. године на дужности била три будућа супротстављена генерала: Вахид Каравелић, Винко Пандуревић и Томислав Шипчић. Сва тројица постаће високи војни дужносници. Каравелић ће командовати Првим корпусом Армије РБиХ, Пандуревић Зворничком бригадом ВРС-а, а Шипчић Сарајевско-романијским корпусом ВРС-а. У књизи Сарајево: Опсада и одбрана 1992.-1995. генерал Каравелић присјећа се Шипчићеве командне улоге из тог времена: “Мој командант бригаде у то вријеме био је пуковник Томислав Шипчић, а један од мојих замјеника у мом батаљону био је Винко Пандуревић, који је касније постао блиски сарадник Ратка Младића. Када су почела непријатељства у Љубљани, Територијална одбрана Словеније опколила је нашу касарну. Шипчић је наредио да се постави минобацач и упери на Цанкарјев дом, главни политички објекaт у центру града. Такође је наредио команданту батаљонског дивизиона да постави 17 хаубица, уперених у исту зграду и на центар града. Када је словеначка ТО прекинула довод електричне струје и воде нашој касарни, Шипчић је запријетио да ће гранатирати центар града ако се довод поново не успостави. Шипчић је наредио и да се око касарне поставе мине, и у једном моменту се сукобио са мном због тога што нисам извршио тај задатак. У том моменту ја уопште нисам знао за такво наређење, и у расправи о том наређењу смо се веома распалили. Показало се да је наређење дато Пандуревићу, који је наводно требало да ми га пренесе, али Пандуревић то није учинио. Међутим, мине су постављене око касарне и Шипчић је наредио да нико не смије напуштати касарну. Наредио је да треба пуцати на свакога ко покуша да изађе. И, упркос томе, многи од нових регрута одлучили су да дезертирају из касарне, ризикујући бијег кроз минско поље ноћу радије него да се боре против својих бивших земљака. Када се ЈНА повукла из Словеније, отишао сам са бригадом у Зеницу 20. августа 1991. Док сам био у Зеници, средином октобра 1991., одлучио сам да обавим инспекцију магазина резервног оружја батаљона. Позвао сам свог официра за логистику Ђорђа Шаренца, али када смо отворили магазин, он је био празан. Захтијевао сам објашњење од Шаренца, који ми је рекао да су оружје и муниција пребачени у Вуковар. Рекао ми је да је добио наређење од команданта бригаде и да су ‘заборавили’ да ми кажу. Касније сам, међутим, установио да су ово оружје и муниција били подијељени српским селима око Зенице. Сазнао сам ово из медијских извјештаја новинара који су разговарали сa људима који су живјели у или близу тих села”.

Али, Шипчић, по неким тврдњама, није наоружавао само српска села. Сa почетком агресије на Босну и Херцеговину Томислав Шипчић напушта Зеницу, приликом чега је, по писању Сенада Авдића у Ослобођењу,  28. децембра 1994. године, оставио “десетак тенкова, за што је, кажу упућени, солидно девизно награђен од зеничких власти и зеничког приватног сектора”.

На мјесто команданта Сарајевско-романијског корпуса долази у мају 1992. године. Којег је то било маја, никада није прецизно утврђено. “Војислав Ђурђевац, командант 4. корпуса ЈНА, 10. маја 1992. одлази у пензију, а на чело новоформираног СРК-а долази пуковник ЈНА Томислав Шипчић, који на дужност команданта Корпуса ступа у периоду између 12. и 22. маја 1992. године, тј. након формирања ВРС маја 1992”, пише Мериса Каровић, истраживач у Институту за истраживање злочина против човјечности и међународног права Универзитета у Сарајеву, у тексту Злочини над цивилима у сарајевском насељу Добриња, објављеном 2012. године у часопису Хисторијска трагања. У пресуди Међународног кривичног суда за бившу Југославију (МКСЈ) Радовану Караџићу стоји да је Шипчић на мјесто команданта дошао 19. маја и да се на том мјесту задржао до почетка августа. Шипчић се, како је изјавио за  Став, не сјећа када је престао бити командантом Сарајевско-романијског корпуса ВРС, али мисли да је то било 5. авбгуста. Међутим , у пресуди МКСЈ Станиславу Галићу из децембра 2003. године стоји: “Дана 7. септембра 1992., министар одбране Републике Српске именовао га је за команданта Сарајевско-романијског корпуса. Генерал Галић је ту нову дужност од свог претходника, генерал-мајора Томислава Шипчића, преузео 10. септембра 1992.” Из пресуде Галићу произлази да је Шипчић ипак био командант Сарајевско-романијског корпуса Војске РС у вријеме гранатирања и спаљивања Вијећнице. Али то Шипчић потврђује и у разговору за  Став: “Био сам ја тада командант корпуса, то је неоспорно”.

АУТОР ЛАЖИ О БАЦАЊУ СРПСКЕ ДЈЕЦЕ ЛАВОВИМА

Како се понашао генерал Шипчић док је обављао дужност команданта СРК, сазнајемо из неколико доступних текстова. Радио Слободна Европа објављивао је 2011. године у наставцима одломке из рукописа Јована Дивјака. На једном мјесту Дивјак преноси чланак Јохна Ф. Бурнса, штампан у Њу Јорк Тајмсу (Неw Yорк Тимесу) 14. јула 1992. године, у којем, између осталог, стоји: “Ових је дана генерал Младић ставио пуковника Дивјака на листу издајника за које слиједи казна стријељања. На другој зараћеној страни име пуковника Дивјака изазива бујицу ружних ријечи. ‘Он је потпуни луђак, он нема части ни поштења.’ – каже пуковник Томислав Шипчић, командант касарне у Лукавици, смјештеној у предграђу Сарајева, одакле тешка артиљерија гађа град већ двије седмице. ‘Он се придружио Армији која није армија његовог народа, армији која жели угрозити Србе и збрисати их са лица земље. Човјек који може учинити такво нешто је потпуни луђак’”, ријечи су тадашњег команданта српских снага око Сарајева.

Шипчић је познат и по изјави коју је 16. јула 1992. године објавила београдска Политика: “Командант Сарајевско-романијског корпуса војске Српске Републике Босне и Херцеговине генерал-мајор Томислав Шипчић, како јавља  Срна, оптужио је данас муслиманске снаге да бацају српску дјецу лавовима у сарајевском зоолошком врту. Генерал Шипчић је о томе телеграмом обавијестио начелника Штаба снага УНПРОФОР-а бригадног генерала Луиса Мекензија. У телеграму се, такође, наводи да су муслиманске снаге у ‘Пионирској долини’ код зоолошког врта формирале концентрациони логор за Србе. Шипчић је позвао Мекензија да учини све како би се зауставило злостављање и брутално убијање Срб..”

Након што је смијењен сa дужности команданта корпуса, Шипчић сели у Београд, гдје је, како каже за Став, двије године послије пензиониран као генерал Војске Савезне Републике Југославије.

ПРИЈАВА ПОДНЕСЕНА ПРИЈЕ ШЕСТ ГОДИНА

Томислав Шипчић у Београду као слободан човјек живи већ 25 година, премда је већина чланова оптужница подигнутих против његових насљедника на мјесту команданта СРК Војске РС, генерала Станислава Галића и Драгомира Милошевића, могла бити примијењена и на првог команданта овог корпуса. Иако је током Шипчићевог командовања у Сарајеву убијено више од стотину дјеце и више од 1.200 цивила, те су срушени или запаљени неки од најважнијих културних и спортских објеката у главном граду Босне и Херцеговине, као и велики број стамбених и пословних зграда, при чему су гранатиране болнице, школе, редови за воду и хљеб, ниједан суд још није подигао оптужницу против овог официра трију војски: ЈНА, ВРС и ВСРЈ.

Ипак, Институт за истраживање злочина против човјечности и међународног права 31. јануара 2011. године поднио је кривичну пријаву против Томислава Шипчића због основане сумње да је наредио, знао или морао знати за злочине почињене у периоду његовог командовања СРК. “Шипчићеви насљедници на функцији команданта СРК-а Станислав Галић (10. септембра 1992. – 10. августа 1994.) и Драгомир Милошевић (12. августа 1994. – 14. децембра 1995.) пред МКСЈем оптужени су, на основу индивидуалне кривичне одговорности и одговорности надређеног, за убиство, нехумана дјела, која нису убиство (злочин против човјечности, чл. 5.) те за терорисање и нападе на цивиле (кршење закона и обичаја ратовања, чл. 3 .) почињене у дијелу града који је држан у опсади. Станислав Галић је 2003. године првостепеном пресудом оглашен кривим за злочине које му је Оптужба стављала на терет, те осуђен на 20 година затвора, али је пресудом Жалбеног вијећа (2006.) казна преиначена у доживотни затвор. Драгомир Милошевић је првостепеном пресудом (2007.) оглашен кривим за злочине који му се стављају на терет, те осуђен на 33 године затвора.” Жалбено вијеће поништило је неке од закључака Претресног вијећа, “те је 12. новембра 2009. изрекло другостепену пресуду и смањило Милошевићеву казну на 29 година затвора”, пише Мериса Каровић у претходно споменутом тексту.

За судбину ове пријаве сазнајемо пет година послије, у јануару 2016. године У Извјештају о раду Кантоналног тужилаштва Кантона Сарајево за 2015. годину пише: “Предмет ратног злочина T09 0 КТРЗ 0095547 15 Томислав Шипчић и др., који је у овом Тужилаштву запримљен у фази кривичне пријаве поднијете од стране оштећеног, ријешен је уступањем Тужилаштву БиХ на надлежни поступак.”

На упит који је Институт упутио Тужилаштву БиХ о томе у којој се фази налази поступак, одговорено им је у јануару ове године само то да је истрага у току.

Ексклузивни разговор са  Томиславом Шипчићем, бившим командантом Сарајевскороманијског корпуса ВРС‑

“Немам појма да је више од стотину дјеце побијено док сам ја командовао Корпусом”

Разговарао: Недим ХАСИЋ

СТАВ: Хало, добро вечер!

ШИПЧИЋ: Добро вече!

СТАВ: Је ли стан Шипчић?

ШИПЧИЋ: Ја.

СТАВ: Требао бих генерала Томислава, ако је ту.

ШИПЧИЋ: Ја сам.

СТАВ: Генерале, зовем из Сарајева, новинар магазин Став је крај телефона. Имате ли неколико минута за неколико питања?

ШИПЧИЋ: Хајде реци.

СТАВ: Јесте ли Ви човјек који је командовао нападом на Вијећницу када је запаљена у Сарајеву. Занима ме, је ли то тачно?

ШИПЧИЋ: Коме је то пало напамет?

СТАВ: Може ли неки коментар Ваш?

ШИПЧИЋ: Ма какав коментар, то су такве небулозе да немам никакав коментар.

СТАВ: Можете ли нам рећи гдје сте били тада када је запаљена?

ШИПЧИЋ : Био сам ја тада командант корпуса, то је неоспорно, али су суд у Хагу и сви могући инспектори суда хиљаду пута доказали да ја са  тим немам благе везе, никакве, што се тиче паљења те Вијећнице.

СТАВ: Је ли проблем датум? У Хагу се спомиње да сте за команданта именовани 19. маја. Је ли то тачно?

ШИПЧИЋ: Да.

СТАВ: А ко је прије Вас био командант?

ШИПЧИЋ: Није нико. Тада је формиран корпус.

СТАВ: Значи, по Вама, нема никакве одговорности за оно што се десило са  Вијећницом?

ШИПЧИЋ: Да има какве одговорности, до сада бих сто пута одговарао.

СТАВ: Реците ми, знате ли да је Тужилаштво Босне и Херцеговине отворило истрагу против Вас?

ШИПЧИЋ: Немам појма.

СТАВ: Је ли Вас икад ико звао да дате неку изјаву?

ШИПЧИЋ: Не.

СТАВ: Јесте ли икада због Вијећнице давали изјаву Хагу?

ШИПЧИЋ: Не, никада. Ово је први пут.

СТАВ: А за неке друге случајеве?

ШИПЧИЋ: Које случајеве?

СТАВ: Напримјер, за оно шта се дешавало у Сарајеву након што сте именовани. Јесте ли икад давали неку изјаву? Је ли Вас ико икад ишта питао?

ШИПЧИЋ: Овдје у Београду...

СТАВ: У Београду сте давали изјаву?

ШИПЧИЋ: Да, овима из Хага. Све што сам дао, све су прихватили и никакве одговорности немам. Нису ме никад позвали за некакву оптужницу.

СТАВ: А реците нам, о чему сте разговарали? Шта је њих занимало?

ШИПЧИЋ: Конкретно, занимала их је ситуација од првог дана кад сам примљен док нисам отишао са  те  функције.

СТАВ: Можете ли ми рећи, пошто имамо проблем са  датумима, до кад сте били на дужности команданта СРК Војске РС?

ШИПЧИЋ: До 5. августа.

СТАВ: До 5. августа 1992. године?

ШИПЧИЋ: Ваљда, тако некако. Не могу да се тачно сјетим датума.

СТАВ: Јесу ли Вас случајно питали за Улицу Васе Мискина, у којој су гранатирањем са  положаја ВРС побијене Сарајлије у реду за хљеб?

ШИПЧИЋ: За све.

СТАВ: Шта сте им рекли у вези са  Улицом Васе Мискина?

ШИПЧИЋ: То цијели свијет  зна, не морам ја ништа да им кажем. Ја сам рекао оно што сам ја знао и о чему сам извијештен тачно, по папирима и свему. Они су то видјели, ја сам им рекао. Они су рекли: “Здраво” и готово.

СТАВ: Реците ми, је ли Вас можда страх да Вас неко не оптужи због командне одговорности?

ШИПЧИЋ: Како страх? Због чега?

СТАВ: Због дешавања у Васе Мискина, рецимо.

ШИПЧИЋ: Васе Мискина?

СТАВ: Да.

ШИПЧИЋ: Извините, Ви живите у Сарајеву?

СТАВ: Да.

ШИПЧИЋ: Колико имате година?

СТАВ: Ја сам тада имао петнаест година.

ШИПЧИЋ: Па тада је и дјетету од пет година било јасно ко је то урадио и како је то урађено.

СТАВ: Мислите да није Војска Републике Српске?

ШИПЧИЋ: Па како, човјече? Објасните кад су сви могући експерти и балистичари доказали да теоретска могућност не постоји да мина дође и падне у тој путањи. А оне што су постављене... Узми мине усмјереног дејства на мале прозорчиће доље у подруму, и то је то.

СТАВ: Дакле, по Вама, то нема никакве везе са  Војском РС-а?

ШИПЧИЋ: Не по мени, него по читавом свијету.

СТАВ: Знате ли колико је дјеце погинуло у Сарајеву у вријеме док сте Ви командовали СРК Војске РС?

ШИПЧИЋ: Немам појма.

СТАВ: Знате ли да је погинуло више од стотину дјеце?

ШИПЧИЋ: Немам појма, право да Вам кажем.

СТАВ: Није Вам тај податак познат?

ШИПЧИЋ: Не.

СТАВ: Јесу ли Вас можда из Хага питали о тој дјеци?

ШИПЧИЋ: Не.

СТАВ: Сад сте у пензији?

ШИПЧИЋ: Јесам.

СТАВ: Од кад сте у пензији?

ШИПЧИЋ: Од 1994. године.

СТАВ: Јесте ли послије БиХ били у Војсци Југославије?

ШИПЧИЋ: Јесам.

СТАВ: А сад живите у Београду?

ШИПЧИЋ: Да.

СТАВ: Долазите ли у Босну и Херцеговину?

ШИПЧИЋ: Долазим.

СТАВ: Имате ли овдје пријатеље или долазите пословно?

ШИПЧИЋ: Не пословно, пријатеље имам и долазим код њих.

СТАВ: Јесте ли икад били у Сарајеву послије рата?

ШИПЧИЋ: Не.

СТАВ: Хвала Вам што сте одвојили вријеме.

ШИПЧИЋ: А могу ли ја сада знати Ваше име и презиме?

СТАВ: Може. Недим Хасић, магазин “Став” из Сарајева.

ШИПЧИЋ: Ех, добро. Хвала лијепа.

ШИПЧИЋЕВА ВОЈСКА УБИЛА ВИШЕ ОД СТОТИНУ ДЈЕЦЕ У САРАЈЕВУ

Из истраживања Зилхе Масталић-Кошута проведеног у оквиру њеног магистарског рада Злочини над дјецом Сарајева у периоду 1992.-1995. сазнајемо да је између 13. маја и 10. септембра 1992. године, у периоду који се везује за командовање Томислава Шипчића СРК-ом, убијено 111 дјеце: 71 дјечак, 37 дјевојчица и 3 Н.Н. лица. Појединачним убиствима ликвидирано је 58 дјеце, а 53 дјетета убијена су у 32 масовна злочина/масакра. Између 9 и 12 година имало је 30 убијене дјеце, а 26 их је имало између 13 и 15 година. Од 16 до 18 година имало је 20 дјеце, 16 дјеце од 6 до 8, 10 дјеце од 3 до 5 и 9 дјеце од 0 до 2 године. По националној припадности, 93 дјеце били су Бошњаци, 6 осталих, 4 Рома и по 2 Србина, Хрвата и Албанца. Четрдесеторо дјеце убијено је у општини Нови Град, 26 у Старом Граду, 23 у општини Центар, 15 у Новом Сарајеву, 4 у Вогошћи и 3 у општини Илиџа. Гранатом је убијено 93 дјеце, снајпером 10, метком 4, нестанком струје у инкубатору 3 и у болници (усред гранатирања мајка доживјела шок и пријевремени порођај) 1 дијете. Утврђено је да је 26 дјеце убијено у игри, 33 у дворишту, 25 у кући/стану, 8 на улици, 7 у склоништу.

Podijeli: