• 25 Aug, 2020

У ПОВОДУ НОЋИ КАДА ЈЕ ГОРИЛА

ВИЈЕЋНИЦА – НАША НАЦИОНАЛНА КУЋА ПАМЋЕЊА

ПИШЕ : Џемалудин ЛАТИЋ

... а боље је споразумијевање (од конфликта). (Кур'ан, 4, 128)

У ноћи 25. на 26. август 1992. Војска самопроглашене Републике Српске гранатирала је Вијећницу, тада Националну и универзитетску библиотеку, када је у пожару нестало 2 милиона књига, часописа и докумената, међу којима и скоро 7 стотина уникатних рукописа и инкунабула (првотисака, књига тисканих механички прије 1501. године), једном ријечју – око 80% књижног фонда и докумената који свједоче о хисторији Босне и Херцеговине.

Вијећницу су гранатирали сљедбеници великосрпског покрета који је изазвао Први свјетски рат – први међународни војни сукоб на тлу Европе и који све до данас није престао да руши европску  државу Босну и Херцеговину. Стога ће анализа узрока покретања Првог свјетског рата и његових посљедица бацити највише свјетла на терористе који су спалили Вијећницу и њихове мотиве. Прије тога, неколико ријечи о њој.

Вијећницу је саградила Земаљска влада Босне и Херцеговине која је била у саставу тадашње Аустро–угарске монархије као својеврсног кршћанског германског царства. Та монархија је, након првих прозелитских  деценија, када је протежирала католички елемент у нашој земљи и постављала се као мисијско царство, након службене анексије (придруживања) Босне и Херцеговине 1908., одустала од прозелитизма и почела уређивати нашу земљу на принципа једнакости својих поданика и народа, чиме је себи прискрбила лојалност не само католичког него и муслиманског и добрим дијелом православног елемента.

У ту сврху, као симбол новог лица овог европског  царства, саграђена је Вијећница као симбол њезине саставнице (тзв. цорпуса сепаратума) Босне и Херцеговине и нове, Престолонасљедникове „двоглаве“ Империје.

Вијећница је саграђена на Мустај-пашином мејдану. Пројекат за њу урадио је Александар Витек (Алеxандер Wиттек), по одобрењу министра Бењамина Калаја. Изграђена је по узору на џамију Кемала II. у Каиру (раду чега се  Витек махсуз запутио у Египат), а довршио ју је Ћирил М. Ивековић године 1894.

Саграђена је у псеудо-маурском стилу, у једној стилској мјешавини тзв. хисторијског еклектицизма којом се посјетиоцима и посматрачима поручивало да је Босна и Херцеговина земља која у миру спаја свјетове: свијет Запада и свијет муслиманског Истока, свијет хришћанства, ислама и јудаизма као (и) европских  религија, са свим њиховим наслијеђем које је настало /настајало на овом континенту.

Нажалост, великосрпски покрет, кога је пред Први свјетски рат оличавала Млада Босна,  није желио ни такву Босну и Херцеговину, ни такав европски поредак.

Програм Младе Босне

Према В. Дедијеру (в. Сарајево – 1914., Просвјета, Београд, 1966.), атентат кога је извео Гаврило Принцип, члан великосрпске организације Млада Босна, спада у ред најконтроверзнијих политичких убистава – са најдалекосежнијим посљедицама. Дедијер пише: “Они историчари који Србију сматрају одговорном за атентат имају различита мишљења о степену њене кривице. Неки од њих тврде да је српска влада активно учествовала у припремама и организовању сарајевске завјере, што је непосредна посљедица покрета великосрпске експанзије ка јужнословенским територијама Аустро-угарске Монархије“ (38).

Што се тиче посљедица Првог свјетског рата, познато је да је Аустрија, након што Србија, према мишљењу Беча, није испоштовала њезин ултиматум о давању свих потребних информација о њезином учешћу у овом атентату, мјесец дана касније овој земљи са експанзионистичком политиком објавила рат, након чега је дошло до ланчаних савезничких реакција у којима су се формирала два савеза држава: Антанта и Централне силе, које су ушле у тзв. Велики рат или Рат који ће окончати све ратове. То је био први велики глобални рат који се најприје водио на тлу Европе гдје је, према Дедијеру, однио животе 12 милиона људи, а онда се проширио на више континената однијевши преко 40 милиона људских живота. Рат је завршен Версајским мировним уговором 28. јуна (на Видовдан!) 1919. године. У томе рату пропале су четири царевине, а с њима и хабсбуршка, романовска, хоенцолернска и отоманска династија; срушен је дотадашњи европски поредак, кога су били одредили Наполеонови ратови, и формиран нови, Версајски поредак, у коме су настале нове државе: Краљевина СХС или прва Југославија, Аустрија, Мађарска и Чехословачка. Територије некадашњег Османског царства изван Анадолије додијељене су силама Антанте као протекторат, а језгра тога царства, која је једва сачувана, послужила је за формирање нове, лаичке Републике Турске чија ће скупштина укинути Хилафет 1924. године. Некадашње Њемачко царство, изгубивши своје колоније, у Версају је од стране тек формиране Лиге народа проглашено одговорним за рат, због чега су земље из састава Централних сила морале да плаћају ратну одштету побједничким силама. То ће бити један од фактора који ће омогућити да, тридесетих година прошлог вијека, Адолф Хитлер, вођа Национал-социјалистичке странке, преузме власт у Њемачкој и, током Другог свјетског рата, покуша повратити изгубљене њемачке колоније и основати Трећи рајх. Та авантура увела је Запад, сјеверну Африку и Далеки исток у нову кланицу у којој су учествовале готово све тадашње државе у свијету и у којој је убијено око 55 милиона људи.

Учествујући на страни Аустро-Угарске, поготово у њезиним борбама са Краљевином Италијом, Босна и Бошњаци су у Првом свјетском изгубили десетине хиљада живота својих војника и ушли у састав нове државне творевине као предмет великосрпског експанзионистичког и колонијалног пројекта. А то и јесте био циљ Гаврила Принципа и Младе Босне!

Ту су организацију 1911. године  основали сарајевски гимназијалци као тајно удружење под првобитним називом  Српско-хрватска напредна организација. Њезин први предсједник је био Андрић Иво, будући познати писац. Њезини чланови су имали и своју значку састављену од српске и хрватске тробојнице. У своме програму, који је тајно распарчаван и који је имао више верзија, младобосанци се залажу за „идеју српско-хрватског уједињења у смислу идентификације националних организама српско-хрватских“, за „потпуно духовно изједначење и уједињење српско-хрватско и словеначко“, за „националну културу југословенску“, за југословенско „национално друштво које је немогуће без националне југословенске државе.“ Своје циљеве ова организација мисли остварити „радикалним антиклерикализмом“ и „славизацијом наше културе“ те „експропријацијом црквених и властеоских добара.“ На крају, у „Дужностима чланова“, од младобосанаца се тражи да се „васпитавају за националну жртву.“

Иако је потицао из босанске православне породице која је толико била лојална Османском царству да је чувала његову границу на самом западу Босанског ејалета, у Граховом пољу, Гаврило Принцип је током свога школовања фанатично усвојио идеологију Његошевога Горског вијенца, српских јуначких пјесама и мита о српском поразу на Косову пољу 1389. године; Милош Обилић му је био нека врста божанства, као и осталим младобосанцима. Отуда је у њему квасала мржња према свему што је „турско“, а то је на Балкану тада – и данас – значило: све што је исламско и муслиманско. (Уочи атентата је изјавио: “Да је Сарајево кутија шибица, спалио бих га једним потезом!“). За Младу Босну, Босна је била земља мржње у којој се сукобљавају хришћанство и „мухамеданство“ и у којој аустро-угарски окупатор вјешто користи вјерске разлике и искључивости како би владао „двјема покрајинама“, тј. Босном и Херцеговином. Како се види из програма ове организације, Босна је за младобосанце српска покрајина; ислам је за њих туђинска религија; њезини муслимани су „реметилачки фактор“ у процесу јужнославенског уједињења; а Бошњаци као засебан народ – не постоје; они су Славени српске националности; као што се боре против германизације, младобосанци се са још већим жаром боре против остатака „турске“ (са наводницима и без њих) културе. Неколицина муслимана у овој организацији (Мухамед Мехмедбашић, Мустафа Голубић, Ахмет Голубић, Ђулага Буковац и др.) не мијења на ствари: сви су они у великосрпству пронашли своју националну идентификацију. Мехмедбашић је, чак, први бацио бомбу на престолонасљедника Фердинанда, али она није експлодирала; да је којим случајем Мехмедбашић убио Престолонасљедника, како је била вјешто испланирала „Црна рука“ под водством великосрпског пуковника Драгутина Димитријевића Аписа, онда Мехмедбашић не би био означаван као Србин већ као муслиман и Бошњак, и питање би било како би се Монархија у том случају понијела према Бошњацима. У изјави коју је дао полицији 1939. године Мустафа Голубић, младобосанац и комунистички илегалац који је доспио у сам врх ондашње свјетске шпијунаже, свједочио је о томе како је Сарајевски атентат испланирала српска влада.

Друго „златно доба“ Босне

Иако није био ступио на пријестоље, престолонасљедник Фердинанд је већ био огласио контуре своје вањске политике. Насупрот (младобосанској) идеји о уједињењу Јужних Славена под водством источноправославних Србијанаца, Фердинанд је тежио ка уједињењу Јужних Славена под  водством  католичке цркве, а у оквирима Хабсбуршке монархије. Оне земље и народе који су били изван Аустро-Угарске монархије, а нарочито богату Босну и несретне Бошњаке, он је желио привући тој монархији као правно уређеној држави (Рехтстат) и проширити аустријску/хабсбуршку власт све до Солуна. Та политика садржана је у чувеној синтагми  „Дранг нацх Остен“  (досл. „Жудња за Истоком“), која је подразумијевала не само аустријску експанзију на Балкан, него и ширење њемачке културе, одн. германизацију; за хабсбурговца Фердинанда, његова Аустрија је на Балкану требала да изврши своју мисију. Са тим у вези, неопходно је истаћи да су и он и принцеза Софија одгајани у католичком духу; Престолонасљедник је био покровитељ организације Котолишер Шулверан (Катхолисцхер Сцхулвереин) која је настала првенствено као одговор на покушај да се католици Монархије и у Њемачком царству насилно преобраћају у протестантизам. Одуставши од католичког прозелитизма, он је постао горљиви заговорник легитимитета и аутократског система са монархом на челу као просвијећеним апсолутистом.

Можда је најбољу студију о овим двама питањима урадио рахм. Хамдија Крешевљаковић (1888.-1959.) под насловом „Сарајево за вријеме аустроугарске управе (1878. -1918. )  из које се види да је наша земља у Аустро-Угарској монархији била  корпус (цорпус)  сепаратум,  тј. држава која је уживала специјални правни и политички статус унутар Монархије, а Бошњаци су у њој постепено стекли статус незаобилазног политичког фактора и били на прагу да се заокруже у пунини свога националног идентитета. Босна и Херцеговина је имала свој Земаљски устав према коме су „Сви земаљски припадници пред законом једнаки“, своју Земаљску владу, затим своју скупштину (Сабор) у којој су сједили представници свих њезиних народа, свој тзв. земаљски језик (употреба босанскога језика најприје је била административно забрањена, а мало касније је Бошњацима дозвољена интерна употреба овог назива) и своју вјерску организацију; чак су задржали и своју вјерску и културну везу са Турском будући да је Монархији, због сукоба интереса великих сила на Балкану, било стало до опстанка Османског царства у његовом прекодринском дијелу; а једна од најважнијих ставки аустро-угарске политике била је да није жељела дирати у власничку структуру земље коју је наслиједила од османске управе.

Крешевљаковић у својој студији доноси „Изјаву босанских Муслимана“ коју је 58 њихових ауторитета адресирало на цара и краља Фрању Јосипа I и послало преко генерала Филиповића, који је обнашао дужност врховног заповједника војске у Босни. У тој изјави наши преци су молили Цара да опрости свим бошњачким устаницима, истицали су да се одричу султана и својевољно признају кућу Хабзбурга којој ће се у свему покоравати; из вјерских разлога не одричу се халифе као вјерског поглавара свих муслимана, али се одричу шејхул-ислама и моле да се постави посебан вјерски поглавар за Босну и Херцеговину. На крају изјаве је стајало: “Писано у престолном граду Сарајеву старога краљевства Босне мјесеца октобра днева седамнајестога године светога предања Посланикова хиљаду двије стотине деведесет и пете“ (1878.). Укратко, захваљујући аустро-угарском Рехтстату  (Рецхтстаату), у Босни је, нарочито крајем 19. и почетком 20. вијека, дошло до наглог економског просперитета, до друге, латиничне културне бошњачке и босанске ренесансе, до сулх-а (споразумијевања) ислама и кршћанства и мира међу њезиним народима четирију вјера и идентитета, па чак и до споразумијевања једне кршћанске и једне исламске империје. Бошњаци су се у окриљу Аустро-Угарске монархије били толико смирили да су постали један од најомиљенијих народа у њој, о чему говори и податак да им је цар Фрањо Јосип I године 1912. додијелио плац за џамију у Бечу са личним даром за ту џамију у златницима, да је управо он ислам признао као једну од државних религија у Монархији /данас у Републици Аустрији, да је Бошњаке узео за гарду испред бечкога двора, да је, уочи атентата, на вијест да би се он могао догодити на Видовдан, поглавар Босне Оскар Потјорек изјавио: “Не дају мене моји Бошњаци!“ и да је принцеза Софија, након што је присуствовала специјалној миси која је приређена за њу и њезиног мужа на Илиџи, у згради Беледије (Вијећнице) примила Бошњакиње из њихове хуманитарне организације и даровала муслиманске јетиме – једнако као што је примила и православке и католкиње и њихове сиротане; да су Бошњаци листом осудили атентаторе (чак и почели палити српске дућане по Сарајеву) и да ће, у рату кога је изазвао овај атентат, својим животима бранити Цара и Монархију које су сматрали својима. Кобни пуцањ Гаврила Принципа докрајчио је ово (друго) „златно доба“ наше земље и нашег народа (прво је било у 16. видјелу, у вријеме султан-Сулејмана), а Версајски поредак, који је породио великосрпску Краљевину Југославију, званично: државу „троплеменог народа: Срба, Хрвата и Словенаца“, у бити ће поништавати историјске резултате које су наша нација и држава биле стекле до 1914. године.

Пост скриптум (сцриптум):

Вијећница је обновљена 1996.-1997. године  донацијом Владе Аустрије (750.000 еура) те поклоном ЕУ (2.250.000 еура). Она је данас - посебно током мандата градоначелника Абдулаха Скаке, потомка старе сарајевске лозе са хисетима у близини Мустај-пашина мејдана – постала симбол нове Босне и Херцеговине, као и симбол  наде  да ће Европа доћи до свога унутрашњег мира и просперитета, а то значи да ће и великосрпски покрет – данас жалосно удружен са туђманизмом/великохрватским покретом – овдје доживјети своју коначну, хисторијску пропаст.

https://dzemaludinlatic.com

Podijeli: