Историја занатства у Сарајеву

Историја занатства у Сарајеву
  • 07 Jan, 2021

Историја занатства у Сарајеву стара је колико и историја града, којем је Иса-бег Исхаковић ударио темеље 1462. године на обалама Миљацке.

У најстаријем познатом катастарском дефтеру Сарајева, оном из 1489. године, спомињу се и занати. И то већином они који су служили за потребе војске - ковачи, сабљари, чизмари, сарачи (који су правили седла и предмете од коже), ћебеџије, халачи (занатлије које се баве пуцањем вуне и памука), те месари, пекари, бозаџије (продавачи пића од кукурузе).

У дефтеру из 1528. – 1536. спомиње се 19 нових заната, међу којима су и налбанти (поткивачи коња), налчаџије (који су правили потковице за мушке ципеле и чизме), бравари, дунђери (уједно и столари и зидари), дограманџије (који су радили и украшавали предмете од дрвета), ашчије (кухари), мутабџије (који су израђивали предмете од костријети), казанџије (који израђују предмете од бакра), кујунџије (који раде предмете од злата, златари), папуџије.

Већ почетком 17. вијека спомињу се и звонари, кантарџије (који су мјерили на кантару), сахачије (који су правили и поправљали сатове), јорганџије (који су правили јоргане), абаџије (који су радили предмете од абе, сукна), те чешљари.

Седамдесет заната, 400 производа

Крајем 19. вијека спомиње се око 70 разних заната и 400 различитих занатских производа. Најбројнији су били производи сарача, казанџија, казаза (који су правили предмете од свиле) и ковача.

Дућани занатлија су одувијек били подијељени по чаршијама. Сарачи су се, на примјер, налазили на подручју данашње улице Sarači, а око Čekrekčijine džamije биле су чаршије касапа, сагрџија (који су радили коже) и ковача. Терзијска (кројачка) чаршија налазила се на простору Latinske ćuprije, а сабљарска у данашњој улици Зелене беретке. Посебне чаршије нису имали пекари, бакали, ашчије, кахфеџије, јер су се њихови дућани налазили по цијелој чаршији.

Занатлије су биле организоване у еснафе (цехове). Сваки еснаф имао је свој одбор и био потпуно независан у односу на друге еснафе. У једном еснафу су биле заступљене занатлије свих вјера.

Занати, као главна привредна грана током неколико вјекова постојања Сарајева, су појавом индустријске производње дошли у веома тежак положај. Већ у зениту османског периода поједини занати стагнирају, што због тога што није било ученика заинтересованих да их изучавају, што због увођења нових и савремених технологија у изради појединих производа.

Мијења се мода и начин живота, па одређени занати постепено нестају, као, на примјер, сабљари, туфекџије (који су поправљали пушке), бичакчије (који су радили ножеве), а због појаве фабричких тканина нестају ткачи, ћебеџије, кечеџије (који су одјевне предмете правили од говеђе длаке), казази (који су правили одјевне предмете од свиле), те чурћије (који су радили одјећу од крзна и коже).

Заштита старих заната

По доласку аустроугарске власти, 1878. године, у Босну и Херцеговину почели су долазити јефтини индустријски производи за широку употребу, па је пријетила све већа опасност да већина сарајевских заната заувијек нестане.

Земаљска влада је да би то спријечила предузела неколико битних мјера у циљу очувања старих заната, обнављања оних који су почели нестајати, али и унапређења поступка обраде занатских предмета и рукотворина. Тако су основане Радионица за умјетне обрте, Земаљска ткаоница ћилима и Земаљска ткаоница беза и везиона, а 1905. је у Радионици за умјетне занате покренут и Течај за обучавање помоћника и научника умјетно-обртних приватних радионица.

У Сарајеву је од 1893. дјеловала и Занатлијска школа, а шегртима приватних занатлија је од 1900. године на располагању била и Обртно-образовна школа у којој су полазници учени разним обртним струкама и занатима.

Захваљујући мјерама које је крајем 19. и почетком 20. вијека предузела аустроугарска управа стари занати су сачувани, а због примјене боље технике, многи су и унапријеђени.

У периоду Краљевине СХС/Југославије занатство је било једна од важнијих привредних дјелатности. Државни органи предузимали су низ мјера да се стари занати сачувају, унаприједе, али и да се науче нови.

Сарајевски занати опстали су и током Другог свјетског рата. У то доба занатлије су радиле и привређивале онолико колико су им то ратне околности дозвољавале. Најзначајније промјене у занатском привређивању десиле су се у првој деценији по завршетку Другог свјетског рата и везане су уз увођење социјалистичког уређења.

Закон о занатима

Према једном попису занатских радњи, у Сарајеву су 1950. године биле укупно 742 радње у којима је радило 1196 мајстора и 190 ученика. Приватни сектор је тада још увијек био доста јак, а нова власт настојала је да ојача задружни сектор и уведе државне мајсторе занатлије. Оне занатлије које би држави добровољно предале радњу добивале су статус државног мајстора заната и право да воде радњу, или да обављају неки други посао везан уз њихов занат.

Занатлије су се нерадо одвајале од својих радњи, па је од дана ступања на снагу Закона о занатима (11. октобар 1950.) до краја 1951. године назив Државног мајстора заната у цијелој Босни и Херцеговини добило само 11 мајстора, од чега у Сарајеву само четворица.

Све бројнија и јефтинија индустријска роба поново је запријетила појединим занатима, па је у намјери да очува занате од нестајања држава формирала Управу за занатство, која је уз Занатску (шегртску) школу дала огроман допринос у очувању занатског умијећа.

Занатска вјештина опстала је и током опсаде Сарајева, када су многе занатлије почеле правити предмете који су грађанима Сарајева помогли да издрже под опсадом. Најилустративнији примјер су сарајевски лимари, који су се током опсаде поново присјетили умијећа прављења пећи на дрва, које су у једном моменту гријале готово читав град.

Током свих ових година многи занати су изумрли и о њима данас свједоче једино имена сарајевских улица и топонима, те презимена неких породица. Ипак, занатство у Сарајеву је преживјело, прилагодило се, те грађанима и посјетиоцима Сарајева још много тога има за понудити.

 

Podijeli:

Najnoviji sadržaj