• 30 Nov, 2018

Када сам чуо вијест о смрти професора меритуса Хидајета Реповца пустио сам Адађо Томаса Албинонија, необарокну композицију у Г молу за виолину, гудачке инструменте и оргуље. У тих осам минута и 57 секунди размишљао сам о филму који никад неће бити снимљен. Ово је Хидин филм из Сарајева под опсадом.

Филм су видјели само његови најбољи пријатељи, који разумију шта је рат. Само њима је причао, и само они могу да то виде као филм. Хидина прича је упечатљива, њене ријечи се претварају у слике. Био је то један од 1425 дана под опсадом Сарајева. Људи су навикли да нема воде, хране, плина, гријања... Навикли су на гранате и снајпере. Престали су са страхом трчати преко раскрсница. И , када се већ навикнете на живот у паклу, онда вам недостаје умјетност, музика, позориште, филм, концерти... Онда духовна глад постаје јача од физичке.

У том, једном од 1425 дана, Хидо није размишљао као професор социологије културе и хисторије цивилизације већ као Сарајлија. Чуо је тих дана да ће у Камерном театру '55 бити концерт Џевада Шабанагића. Да , чуо, јер у рату се јавна окупљања не оглашавају. Он и супруга Аида, прикладно су се обукли, као што су се тог дана облачили љубитељи концерата у Лондону, Паризу, Бечу...

Можда има мале разлике, тамо негдје, далеко, људи иду да се забаве, овдје да преживе. У опкољеном граду умјетност вас, барем накратко, избавља из пакла, мада је ризик велики. Хидо и Аида су успјели замакнути према широким степеницама Камерног театра. Иза леђа су чули експлозије граната, које су надомиривале просјечну дневну норму од 329 пројектила. Ушли су у дворану. Била је празна. Понадали су се да је то само зато што су стигли први. Сјели су и чекали да дође публика. Била је мукла тишина. Вријеме је споро пролазило, а они су чекали да се неко појави. Није било никога... У дворану је ушао маестро. На његов концерт никада није дошло само двоје људи. Душу Џевада Шабанагића је притискало питање, гдје су сада и како су људи који су, знајући да ризикују живот, кренули на концерт. Гледао је у празна плава сједишта, и на двоје људи у празној дворани. Хидо и Џевад су се добро познавали. Након дуге паузе у сарајевској ратној тишини, упитао је: - Шта да радимо мој Хидо...? • Свирај Адађо... И, концерт је одржан. Чуо сам за многа истраживања”сарајевског културног феномена”, а професор социологије културе и хисторије цивилизације, прије свега Сарајлија, објаснио је овај феномен. Када год чујем Албинонија увијек мислим на оне који нису стигли до степеница Камерног театра '55 у Сарајеву.

У главној улици Сарајева, на 20. годишњицу опсаде, било је празно гледалиште, са 11.541 црвеном столицом. Хидајет Реповац је умро 27. новембра 2018. у 73. години живота. Преживио је опсаду, а мени изгледа да није преживио рат, он, професор културе, који је знао да је култура, заправо, живот.

Милан Тривић, замјеник градоначелника Сарајева

Podijeli: