• 07 Apr, 2020

Америчка ауторица и новинарка Барбара Демик објавила је данас у “Los Angeles Timesu” текст о томе како ју је извјештавање из ратног Сарајева подучило како се суочити са кризом коронавируса која је захватила цијели свијет, па и САД гдје сада живи. Током опсаде она је извјештавала за угледни лист “Los Angeles Times” о дешавањима у главном граду БиХ.

- Каријеру сам започела као страни дописник деведесетих, извјештавајући и мјесецима живећи у Сарајеву, модерном европском граду, који је био изложен средњовјековној опсади, опкољен, изолиран и бомбардиран. Сјећам се једне жене која ме је питала: "Шта мислите како бисте ви Американци преживјели у оваквим условима?" – наводи она.

Како истиче, иако се не могу изједначити патње Сарајева са данашњом кризом, постоји осјећај људи да су под својеврсном опсадом.

- И у Сарајеву су, као и сада, људи прошли кроз фазе порицања. На почетку су дјеца гледала трагове метака на небу као да су ватромет и веселила се слободним данима. Свјесност долази полако. Прво је погинуо рођак пријатеља у другом кварту, а затим комшија или рођак. Исто је сад кад читамо на Фејзбуку  о људима које знамо, а који су умрли од ЦОВИД-19. Са стрепњом сада чекамо, бомбе се све више приближавају – наводи између осталог Демицк.

Баш као што то, како каже, сада сви радимо Сарајлије су се прилагодили новој нормалности.

- Заробљени у својим кућама или склоништима људи су се додатно трудили како би одржали изглед. Ако су излазиле, жене су се шминкале и сређивале. Живот под опсадом захтијевао је висок ниво креативности. Фудбалски тимови играли су мини-мечеве у склоништима, људи су осмислили „ратне рецепте“ како би опонашали кухињу сретнијих времена. Током опсаде умјетност и музика попримају нови значај. Док сам гледала недавне снимке Италијана како пјевају оперу са својих балкона, сјетила сам се челиста који је у рушевинама Вијећнице свирао Албинонијев Адагио у Г-молу. Чврстоћа надахњује. Током деведесетих Сарајево је постало познато по свом црном хумору  – истакла је.

Ратови, глад, природне катастрофе могу у људима извући оно најбоље, ослобађајући неискориштене резерве снаге које обичне људе претварају у хероје.

- Многи умјерени Срби подржали су нову владу у Босни и остали су у Сарајеву, под сталним бомбардовањем своје националистичке браће. У улици у којој сам становала комшије су доносиле храну старијој удовици, иако се њен син придружио српским милицијама које  су  бомбардовале град са  планина. Оно што ме је највише изненадило је да су моји станодавци (били смо једна од ријетких кућа са телефоном који је радио) дозвољавали њеном сину, непријатељском војнику, да зове и разговара са мајком. Кад год би зазвонио, без обзира колико касно, газдарица би позвала српску удовицу да разговара са сином, а онда би је послала кући са  поклоном хљеба или поврћа. Није нужно да су Сарајлије имали надљудске квалитете суосјећања и било је пуно оних који нису били толико толерантни. Али , људи су препознали да њихов циљ није био само да надјачају опсаду, већ сачувају своју цивилизацију. Да би преживјели опсаду, морали су стално подсјећати тко су били у прошлости и чему се надају у будућности. Исте смјернице вриједе и за нашу ситуацију данас – закључила је америчка ауторица.

Podijeli: