• 02 May, 2020

Два 2. маја за град Сарајево су од историјске важности. Један због тога што су агресори град покушали убити, а други је упамћен као један од симбола побједе, увод је у репортажу на порталу klix.ba.

Онај 2. мај 1996. године био је прави празник фудбала, ма колико отрцано та фраза звучала. На стадиону Грбавица први пут након рата одиграна је утакмица и то, ни више ни мање него - дерби. Добро се сјећам те неописиве еуфорије када је након реинтеграције Грбавице наговјештено да ће се дерби играти у Долини ћупова. То је тада дјеловало нестварно.

Нека сретна времена прекинута ратом

Добро се сјећам и свог првог одласка на Грбавицу. И то ми је било на неки начин нестварно,  иако сам од стадиона удаљен свега неколико стотина метара. Нисам ни пошао још у школу, а амиџа ме одвео на утакмицу. Била је то 1990. година, а на Грбавици је гостовала Црвена звезда.

Сјећам се да је била јесен, киша је падала читав дан и било је упитно хоћемо ли отићи на утакмицу. Но, киша је стала, а ја сам први пут закорачио на стадион који је био пун до посљедњег мјеста, а ми смо се смјестили на југозападну страну трибине.

Ја појма немам ко је ко, видим има и "плавих" и "црвених" навијача. "Црвени" поведоше. Пред крај утакмице слободњак на 30 метара, можда и више, некакав плавокоси момак шутира, голману прође лопта "кроз ноге" и уђе у гол. Псују људи неку Мацу, псују сретног Жутог, а ја не схватам шта се дешава. Каква маца? То ме највише збуњивало. Тек касније сам сазнао да се ради о Роберту Просинечком и Драгану Шкрби.

И тако се дијете навикне да гледа Жељу како игра, некада се побиједи, некада се изгуби, али дође и прољеће 1992. године и одласке у школу замијенише одласци у подрум. Агресор запали и стадион у мају.

Но, и у тим тешким временима смо сањали једног дана да ћемо поново гледати утакмице на Грбавици, чак и моји другови који су навијали за Сарајево.

"Испипавање терена"

Након завршетка рата, тамо некада у марту 1996. Грбавица је и званично била ослобођена,  а ми, дјеца к'о дјеца, одмах пожурили на стадион.

Први уласци на помоћни стадион, као стидљиво да "испипамо" терен. Пажљиво преко неколико мина на огради па неколико шутева на већ захрђале голове. Није то довољно. Идемо на главни терен.

Ушли смо некако испред сјеверне трибине,  а поглед као из неког филма са тематиком неког бојног поља у Украјини током Другог свјетског рата. Непрегледна, зарасла ливада, а на јужној половини терена минско поље. Штета што тада није било смартфона, те фотографије би сигурно обишле свијет. И ту смо одлучили рискирати и заиграти у шеснаестерцу. Из ове перспективе бих сам себи шамар опалио због тога.

Запаљена западна трибина, кров сјеверне трибине пун рупа као швајцарски сир, гдје год погледаш на бетону рупе од гелера и метака. Уништен до темеља, али душу му душмани нису узели. То је ипак наша Грбавица. Не само навијача Жеље, већ свих становника града.

Захваљујући ко зна каквим триковима,  челни људи Жеље и градских власти су успјели за само мјесец дана оспособити стадион како би се градски дерби одиграо на њему. Цијели град је данима само причао о томе да се Долина ћупова диже из пепела.

Тражила се карта више. То је била најпосјећенија утакмица послије рата. Иако је касније и западна трибина направљена, чини ми се да никада није било људи на трибинама као те 1996. године.

Алија Изетбеговић извео почетни ударац

Навијачима Сарајева источна и дио сјеверне трибине, навијачима Жеље јужна и остатак сјеверне до сјевероистока. Полицијски кордон на сјеверу? Заборавите на то. Тада се на утакмици нису дешавале ствари као данас. А и да су се дешавале, тог 2. маја су сви били на истој страни. Страни побједе над агресором и одбрани наше домовине.

Сјеверозападни дио трибине био је резервисан за госте и највећег међу њима - Алију изетбеговића. Када је ушао на стадион, првом предсједнику Републике Босне и Херцеговине су се наклонили и играчи Жеље и играчи Сарајева.

Изетбеговићу је припала част да изведе почетни ударац. Почетни ударац који је у том тренутку био знак да су све поднесене жртве у рату вриједиле барем за нешто. Читав град је живио за тих 90 минута на Грбавици.

Сви сретници који су тог дана били на Грбавици или гледали телевизијски пренос су свједочили историји. Могли су покушати убити зграде, али нису успјели убити сарајевски дух.

Био сам скоро на истом мјесту као 1990. године , но овај пут сам стајао, јер сам сада био свјестан чему свједочим. Сјећам се добро голова. Први гол на Грбавици након рата постигао је Булент Бишчевић и то главом. Џенан Ушчуплић је постигао вјероватно свој најљепши погодак у каријери за коначних 1:1 и подјелу бодова.

На крају сусрет није завршен без побједника. Сарајево је побиједило. Град Сарајево.

Podijeli: