• 18 Jul, 2020

САРАЈЕВО, 18. јула (ФЕНА) - Прекретница у професионалном и приватном животу су дефинитивно догађања која су задесила ове просторе и људе у периоду од 1992. године, па надаље. Био је то период губитака, страдања и надања. Био је период дубоких размишљања о смислу и бесмислу,  о видљивом и невидљивом..., започиње своју приватну и професионалну причу Мевлида Ида Гаврић, дипломирана новинарка која више од двије деценије ради у СОС Дјечијем селу Сарајево, одакле ће концем 2020. године отићи у пензију.

- Пријатељица и колегица са студија, живјела је и радила у Тузли, била је свједоком трагичних прича и преживљавања дјеце која су пристизала из Сребренице. Задњи разговор који смо имале путем могућих веза били су пуни планова како ће збринути бар двоје-троје дјеце који су остали без родитеља. Дан послије тог разговора је напустила овај свијет. Остале су брујати у ушима њене ријечи - присјећа се Гаврић догађаја из 1995. године након пада Сребренице.

Каже како је у свом животу искусила изреку "пази шта желиш, може ти се остварити“.

- Са својом кће  рком често сам разговарала на начин да побјегнемо од стварности и маштамо  па смо заједно маштале о томе шта би радиле када би имале много новаца. Обје смо замишљале да имамо велику кућу у коју би довели дјецу која немају родитеље и ту живјели са њима пружајући им топлину дома и љубав.

Конкурс објављен на Хајат телевизији за позицију СОС Маме и рекламни спот, оставили су ме без текста. Све о чему смо маштали било је садржано у попратном тексту. Пријавила сам се из знатижеље и потребе да видим какво је занимање позив "СОС маме“.

И тако је почело. Упоредо сам радила у "Вечерњим новинама“ и похађала Школу за СОС маму. У студијској посјети у СОС Дјечијим селима у Хрватској, осјетила сам сву одговорност тог задатка. Била сам уплашена због количине обавеза, одговорности и начина рада, који сам видјела – наставља причу Гаврић о томе како је почела радити у СОС Дјечијем селу Сарајево.

- Већ сам била на путу да одустанем када ме призор, током посјете СОС породици, израза љубави и наклоности двогодишње дјевојчице према СОС мами дирнуо до суза. За ту љубав и захвалност се треба жртвовати, помислила сам и са својом кћерком донијела коначну одлуку да почнем радити као СОС мама - каже саговорница.

Прву годину дана је имала два дјечака и уз њих је и даље обављала новинарски посао.

Након отварања СОС Дјечијег села на Мојмилу број дјеце се повећао и она је престала да се бави новинарском професијом. Ипак не потпуно,  јер је првих година уређивала СОШЋИЋ, интерни часопис у Организацији.

Настављајући своју причу каже како је имала у плану да новом и за њу изазовном послу посвети толико времена док не стаса једна генерација. Тада је имала шестеро дјеце приближног узраста. Уз њену кћер то је седморо дјеце.

- Поласком у средњу школу и када се процјени зрелост и жеља младих, онда прелазе у Кућу за младе, вјеровала сам да ћу након одласка те генерације и ја отићи из СОС-а. Али тих година се отварала друга Кућа за младе и ја сам видјела нову прилику и нови изазов. Конкурисала сам на мјесто Водитеља Куће за младе и кренула у нове садржаје са адолесцентима и њиховим средњошколским образовањем.

Ова позиција је донијела пуно новог искуства,  јер је рад са младима пун изазова, али и прилика за стручна и креативна рјешења. Кроз ове сложене задатке снага тимског и индивидуалног рада је получила добрим резултатима

У кући борави од 12 до 16 младих из СОС породица. Комплетна организација живота и рада је сложена и захтјевна са великим степеном одговорности - каже Гаврић.

У њеном послу је 2017. године дошло до још једне промјене.

- Након нешто више од деценију рада у Кући за младе указала се нова прилика и нови изазов. Позиција Стручне сараднице за рад са младима потпуно ме привукла, јер сам добила шансу да сво своје прикупљено искуство и знања примијеним из нове улоге. Млади који студирају, који су запослени и они који су формирали породице увијек имају могућност да се обрате за савјет, подршку и усмјерење при доношењу одлука и у животним прекретницама - појашњава саговорница.

Резимирајући период од 22 године у СОС Дјечијем селу, каже како је користила знања прикупљена током живота формална и неформална. Такође,  током тог периода имала је прилику као и сви други упосленици јачати своје капацитете и компетенције кроз низ стручних едукација.

Истиче да иако је то посао, то је надасве стил и начин живота.

- Научите живјети са дјецом, са њиховим различитим карактерима, потребама и стањима. Ја сам имала срећу да су, моја породица и пријатељи, пратили и подржавали моје одлуке и нови ангажман. Дружили смо се, ишли на излете, долазили у госте једни другима. Само тако се може издржати и само тако можете пружити потребан садржај за одрастање дјеци која су са вама - прича са пуно емоција наша саговорница о дјеци која су уз њен ангажман одрастала.

Наглашава како није довољна само љубав СОС маме за одрастање. Читава лепеза људи и садржај који прати рад СОС маме у СОС Дјечијим селима је изузетан. СОС тете, стручни тимови за подршку, мајстори и административно особље, сви су укључени на одређени начин у живот дјеце и младих... У СОС Друштвеном центру, било је увијек корисних едукативних и креативних садржаја. Били су доступни не само дјеци и младима који одрастају у СОС Дјечијем селу него и дјеци из локалне заједнице. Али у СОС Друштвеном центру су садржаји и пројекти важни за будућност младих за њихово што боље оспособљавање и прилагођавање за тржиште рада што је посљедњих година имало значајне ефекте на повећању броја запослених младих.

Говорећи о одгоју и одрастању дјеце којима је била СОС мама каже да су то сад млади људи у тридесетим годинама. Запослени су, живе од свог рада, имају своје животне партнере, неки од њих имају дјецу. Уз помоћ и подршку Организације и уз лично учешће обезбиједили су сопствене станове.

- Када смо се физички раздвојили из заједничког простора било је преиспитивања и сумње како ће тај однос да се развија. Али како код мене тако и код свих СОС мама веза која је остварена са дјецом је нераскидива. Неки од њих се јављају свакодневно, неки повремено, неки за празнике или кад негдје запне... - каже Гаврић.

Никад не престају да је ословљавају са'мама' чак и онда када успоставе везу са својим биолошким породицама.

Истиче да има дана и ситуација када не годе коментари на неку ситуацију, понашање или одлуку. Није то увијек само узлазна путања. У сваком односу има успона и падова, добрих и лоших расположења, али је важно да је веза трајна и емоција коју човјек носи је константна,  јер је ткана данима и годинама.

- Много сам времена провела са дјецом и младима у СОС-у. У том односу учимо једни од других и једни о другима. Зато је та веза чврста. Често правим успоредбу са временом када је моја кћерка одрастала, а ја била млада запослена мајка, жељна доказивања и пословног успјеха. Колико год да си добар родитељ, период који проведеш на неком другом мјесту, а не уз своје дијете је губитак за обоје. Често размишљам о томе колико је систем  нехуман у односу на запослену мајку - наглашава Гаврић.

Каже да је кћер здушно прихватила њену улогу СОС маме, била јој је велика подршка и изградила сестрински однос са свима њима. Сада је и она мајка двије прелијепе дјевојчице, поносно каже нана Мевлида Гаврић.

СОС породице имају могућност организовати љетовања и зимовања. Присјећајући се догађаја током одмора саговорница каже да је са својом породицом неколико година љетовала на мору. Изнајмљена кућа је била преко пута плаже. Тамо су љетовали наши пријатељи, а посјећивали су нас чланови породице, тако да је тај дио живота за све нас био посебан доживљај. Често спомињемо и препричавамо догодовштине. Један од незаборавних догађаја су наши боравци у Италији, у СОС Дјечијем селу у Тренту током зимског распуста. Током тог боравка са  нашим домаћинима смо обилазили цијели  регион  и присуствовали великој добротворној скијашкој трци на оближњој планини. Једне године смо се вратили са поклоњеним пехарима свих добитника трке и годинама их чували – испричала је на крају разговора.

Резимирајући из властитог искуства рад СОС Дјечијих села са досадашњим концептом, подршком и начином рада, каже да су један од најхуманијих облика бриге. Обухваћен је сваки сегмент развоја личности (здравствени, физички, психо-педагошки, интелектуални),  ништа није препуштено случају,  све пролази детаљне анализе и обезбјеђује се најбоља стручна подршка. Велики број дјеце СОС Дјечијег села Сарајево има високошколско образовање. Тек мали број је завршио само средњу школу, али су сви оспособљени за рад.

- СОС Дјечија села БиХ дјелују и раде у сaрадњи са Центрима за социјални рад и сви заједно чине изузетну подршку дјеци без родитељског старања и дјеци у ризику. У свом раду СОС Дјечија села БиХ ослањају се на подршку донатора из Босне и Херцеговине, на чијој смо подршци изнимно захвални. Брига о најрањивијој категорији дјеце, оној која одрастају без родитељског старања, треба и мора бити приоритет нашег друштва. Ултимативни циљ је одгој дјеце и њихово стасавање до самоодрживог и друштвено корисног младог човјека - рекла је на крају разговора за Фену Мевлида Гаврић, раније СОС мама, сада савјетница младима у СОС Дјеч  ијем селу у Сарајеву.

У оквиру два СОС Дјечија села, у Сарајеву и Грачаници, тренутно је 207 дјеце и младих. У Сарајево је 111 дјеце, а у Грачаници 96 дјеце и младих.

Укупно је за 26 година рада у СОС Дијечјем селу у оба града збринуто 500 дјеце и младих, а поред тога реализује се и шест програма превенције напуштања дјеце у оквиру СОС Програма јачања породица. Програми превенције имплементирају се у Сарајеву, Горажду, Мостару, Маглају, Грачаници и Сребреници гдје се директно пружа помоћ за 716-еро дјеце и 272 породице.

Podijeli: