• 28 Jul, 2020

Пише: Амир Вук Зец

“ЧОВЈЕК И ПРОСТОР СЕ НЕ ДАЈУ РАЗВЕСТИ. ПРОСТОР НИЈЕ УНУТАРЊИ ДОЖИВЉАЈ, НИТИ СПОЉНИ ДОГАЂАЈ. МИ НЕМАМО ЧОВЈЕКА И ПРОСТОР, ОДВОЈЕНО ЈЕДНО ОД ДРУГОГ” - Мартин Хајдегер

Наше тијело је наставак простора и ми простор памтимо тијелом, као највећим нашим органом. Зато доживљај града јесте низ сензација на тијело, које меморише и ствара слику о граду. Није то само доживљај ока. ГРАД НИЈЕ ЕКРАН у који се зури. Он се доживљава и памти, како Хајдегер рече, када си дио њега и када га ти надограђујеш, својом особношћу.

Са простором је као и са храном, НИКО НЕ ПАМТИ БЉУТАВУ И НЕКАРАКТЕРНУ ХРАНУ. Таква врста хране се сервира на “ трећој интерној “, знамо зашто!

Имате ви и у архитектури као и у урбанизму, у конзумирању таквих доживљаја, безличних и без ароме простора (нема зачина просторних, који орасположе тијело као што зачини активирају чула).

Тако нам дјелује један од најширих пјешачких потеза у центру града - потез од Паркуше до Алипашине џамије.

То је срце урбаног Сарајева, које се простире са југо-источне стране Титове улице и гдје су се, као на паради, поредале најзначајније зграде државе и града као и супротне стране - женског јинг наспрам мушког  јанга - тог потеза зеленила (великог и малог парка) наспрам предсједништва.

Ко прошета од Паркуше до Алипашине и даље до цркве на Маријин двору, сазнао би све о Сарајеву као просторном амалгаму, његовој хетеротопичности и посебности, видљивим управо у овим просторним секвенцама. Кад се “намиришете” простора Башчаршије те онда прелазом у просторе Ферхадије доживите поруке деветнаестог вијека, ви у потезу од Паркуше до Маријин Двора то све сумирате, поновите и освјежите новом росторношћу и порукама које су се наталожиле и као на некој изложби, можете очитавати ту просторну меморију града.

Врхунац тог догађаја је раскрсница код Алипашине џамије, гдје су се намјестили, као да су пробрани, понајбољи примјери и архитектонски окамењени свједоци, који свједоче о свјетоназору који их је обликовао и који је утицао на град, а који данас јесте његов идентитет. Као најскладнији примјер османлијске архитектуре ту је Алипашина џамија која је, својим пропорцијама и мјерилом, ремек дјело тог односа до простора.

Насупрот ње угаона градска кућа, као типичан примјер тако лоциране градске куће и примјер је како је Аустро-Угарска монархија третирала такве градске ведуте. Сигурно је била почетак неке нове улице. Данас се споримо око тог простора, а не узимамо у разматрање овај дати просторни смјер за развој града. Таквих примјера почетних угаоних кућа имате на Маријин Двору, а таква вам је и зграда коју сви знамо као разгледницу града - зграду код вјечне ватре.

До ње је огледни примјер чешког модернизма архитекте Хелена Балтасара - зграда Црвеног Крста, а поред ње угаона кућа професора Неидхардта. Угловница професора Кадића, на углу крижања Титове и Алипашине улице, је свјетски примјер модерне и сигурно понајбоља угаона кућа у Сарајеву. Она је споменик који треба чувати као и Алипашину преко пута.

Дијаметрално од ње је зграда Хигијенског завода (архитекте Васе Тодоровића који је пројектовао и стадион Кошево, а да се о њему мало зна), која је примјер тадашњег соцреалистичког односа до оваквих јавних објеката. Са те раскрснице видите и Скендерију, која је свједок “Перикловог доба овог града“.

Она (ова раскрсница) је ПОРТА за простор Маријин Двора, дијела града који није завршен а битан нам је у дефиницији наше будућности. Видите шта се може видјети када се зна читати.

Зато овај урбани потез није просто поплочање него најважнији тренутни урбани потез у Сарајеву. Жалим као сарајлија и архитекта, што је општина Стари Град невјешто и рекао бих банално поплочала пјешачку кичму града - Ферхадију.

Баш је тако одрадила и Штросмајерову, па се нису позабавили ни тргом испред Катедрале. То је могла бити нова атракција Сарајева. То вам је примјер простора без ароме.

АРХИТЕКТА ЈЕ ЗИДАР СА ПОРУКОМ, АКО НЕМА ПОРУКЕ ОНДА ОСТА ПУСТА ГРАЂЕВИНА.

Такав је и нови трг испред Вијећнице - заравната површина без поруке и односа до града. Оно испод је технологија и то је данас свака грађевинска компанија у стању урадити, али горњи кров те гараже је градски трг и јавни простор и за то треба КРЕАЦИЈЕ.

Сарајевски атентат је спријечио изградњу тог трга, који је у пуној ширини Вијећнице наткривао Миљацку и од Вијећнице чинио вјечну сцену. Дакле на овом новом тргу је све наопако - нема хлада, нема дефиниције простора. Силазне куће су требале бити скулптуре, а просторна тенда би га дефинисала.

Сада је оно “ ГОЛОГУЗ “ (извините на изразу, али рјечит јесте) празан простор са којег ће људи бјежати. Замислите да је то била полазна станица за Требевић, који би се тако спојио са чаршијом. Овако као да је неко сакрио полазну станицу. Да не пишем колико има препрека до ње да се дође, а онда, кад савладате 180 степеница (толико их има), почињу улазне загонетке. Скривена стартна кућа, а ни излазна, немају ништа ни са градом, а ни са Требевићем.

Оне по мени имају изглед пословних зграда у зони Витез - неискрених и накинђурених објеката, који употребом стакла и инокса препадају оног који им прилази. Замислите да су рађене од дрвета и са зеленим крововима. Све спашавају добре гондоле на које нисмо могли утицати па смо их купили. Зато управљати градом није као водити Пинк телевизију - само мислити о забавном програму , а запоставити образовни и информативни.

Сада мало и о концепту.

Нас гравитација веже за земљу. Зато ми примамо информацију одоздо - кроз тијело. Свако од нас зна одлично то када стане бос на траву или на ситни камен на плажи. Тијело има искуство у себи и реагује према задатој таквој информацији. За ентеријер је, као за сценографију, важно што је на хоризонталној равни и на чему је то.  

ПОД ОДРЕДИ КАРАКТЕР ПРОСТОРА.

Ако ставите итисон нико неће гасити цигарете од под. Ово је дословно, али је тако. Доста градова је дефинисано управо подом. Дубровник је препознат по Страдуну и камену на њему. Мостарску чаршију, са величанственим мостом у симбиози са њом, калдрма на поду враћа у вријеме настанка.

Ми смо са наше чаршије протјерали КАЛДРМУ због ШТИКЛЕ и тиме убили њену аутентичност. Ја знам да људи код Кибета скину ципеле да проходају калдрмом. То је под на којем нема локви. Сиена има свјетски познати трг у нагибу, који је поплочан опеком, Сиенске окер боје. Трг облика лепезе која се отворила према сунцу, у себе прими енергију и исијава позитивно. То је разлог зашто људи на њему леже као на плажи - нагиб и под су разлози.

Топао је и под Амстердама - опет опека. Имате и дрвеним коцкама покривене улице, разним каменим, као и новим бетонским какав је већ сада класични покров на Риви у Сплиту. Асфалт који је сада ту је за прилазне стазе око складишта, а не око катедрала. Нажалост.

Концепт је да направимо од гранитног материјала, третираног на разне начине и од више нијанси, један јединствен ЋИЛИМ - простирку. Да се, као на летећем ћилиму, ту догађају перформанси, да то постане мјесто скупљања, као што је некад то било КОРЗО, које је почињало од ПАВИЉОНА и кретало се до вјечне ватре, па назад по неколико тура. Онда је дошла ХИПИ - КЛУПА, кад смо сви морали бити тамо.

Сада је она окупирана кафаном која нема однос до околине. Она би требала бити павиљонског типа са леђима према ПАРКУШИ и саобраћајној траци између ње и кафане. Требала би се и клупа редизајнирати, јер то је сада највећи скуп љубимаца, гдје младе фамилије са дјецом и љубимцима имају своје предвечерње сеансе. Замислите да се ту догоди какав перформанс за дјецу. Нека буде мобилно, али да има услове - тоалете, освјетљење...

Као најважније, треба се заштитити од брзих коловозних трака. Нису то бир-вактилске бетонске саксије гдје цвијеће увијек изгледа “ушкопљено“, неприродно, нити су то насумично побацани рекламни панои и “трчи -трчи “ па вертикално дрво, постављено одокативно као и све на овој најширој шетници у центру града. Све то треба у крај гурнути и нагласити ту постојећу јединствену ширину.

Према коловозним тракама треба формирати озелењене, под нагибом мало неправилне шкарпе. Геотекстил би држао то зеленило у нагибу и корјенасто, хоризонтално-развијајуће, зимзелено ниско растиње. У том појасу би се садила и велика будућа платана, која би временом правила захладу на шетници, као што су платана у Требињу или испред Фиса у малом парку са скулптурама Даворина и Мирзе. Ту би се дискретно сакрила расвјета. Могла би се формирати и скулптурална мрежна пергола. Према саобраћају би се све обложило каменом и тако творило баријеру према аутима, али далеко креативнију од строгог бетонског зида према ББИ -центру.

СИГУРНА ОГРАДА НИЈЕ ВИСОКА, НЕГО ШИРОКА.

Тако би формирали неправилан, природан појас уз саобраћајне  траке и чак и звучно одвојили ову шетницу, од агресивног саобраћаја. Из тог нагиба би као ладице излазиле клупе. Под би био у тракама са разним третманима гранита у бојама. Они би се преплетали и формирали неке орнаменте са наших босанских ћилима.

Ми ту геометрију носимо још од неолита и Бутмирске културе, која је славила плодност, земље и жене.

То је геометрија у којој смо ми закључани и дио је наше подсвијести, тако да никад код нас нису успјели флорни - перзијски мотиви. Тај ћилим би се према парку “порио“, имао би нејасне контуре. Зеленило би улазило у под и обратно, а неки дијелови према парку би се благо насули и били би провокација да се на њима лежи и сједи као на свакој равни у нагибу.

Посебан третман би имали улази на шетнице, као и споменици који би коначно добили адекватан одговор у поду. Дуж шетнице наспрам предсједништва требало би наставити са смјештајем још које скулптуре, јер арт парфемише простор и учини га угоднијим. Нормално ту би требали бити и едукативни панои - као што би био један на раскрсници код Алипашине џамије.

Требало би размишљати и о малом АРТ ПАВИЉОНУ - на мјесту на којем је био, али не са негативним леђима, какав је стари био па постао тоалет у граду.

Наравно радиле би се стазе за хендикепиране и слијепе особе, освјежавајуће мини чесме и ви-фи покривеност, а требало би размишљати и о бициклистима. Велики парк би са овом додатном опремом могао конкурисати и вилсоновом, а свакако вратити сјај Корзу. Ми имамо материјала у Босни за овај подухват, јер су наше фирме и нашим гранитом поплочавале Београд. Имамо и артиста. Само треба да урадимо добру документацију.

Зато сам ово све и написао да видите са колико озбиљности се треба овоме приступити. Оно што је предложено је зидање без поруке. Немој да чинимо од центра Сарајева оно што су многи начелници, у најбољој намјери, али и незнању и спремности за креацију, учинили од малих мјеста по Босни.

Покоја фонтана, доста клупа и по крајевима цвијеће јесте можда граматика таквих простора, али остаје увијек оно најважније - КАКО ТО УРАДИТИ!

Podijeli: